HIDROCENTRALA GAMZIGRAD (1909)

Ideja za podizanje hidrocentrale u Gamzigradu rodila se 1902. godine kada je njenu lokaciju predložio profesor Đorđe Stanojević (Negotinac, naučnik koji je zaslužan za uvođenje prvog električnog sistema i izgradnju malih hidrocentrala u Srbiji). Nakon njegovog izlaganja na zboru u Zaječaru o značaju električne energije za osvetljenje grada ali i za industriju, osnovano je Zaječarsko električno društvo. Društvom su rukovodili Toma Milošević, poznati industrijalac, i Jeremija Savić, tadašnji predsednik opštine, no društvo se vrlo brzo ugasilo usled nesporazuma među osnivačima. Milošević i Savić su vodili trogodišnji spor oko dobijanja koncesije za korišćenje voda Timoka, koju je na kraju dobila Miloševićeva porodična firma „Uroš Milošević i sinovi“ na osnovu Zakona o povlastici za izgradnju fabrike zejtina. Povlasticu su dobili tek 1906. godine i to na 10 godina.

Toma Milošević (1862-1919) je bio najstariji od trojice sinova Uroša Miloševića (1935-1910), poznatog trgovca iz Vražogrnca. Toma je završio veterinu u Švajcarskoj i do 1895. godine radio je kao okružni marveni lekar u Zaječaru kada je, usled bolesti oca, preuzeo vođenje firme. Bio je jedan od radikalskih prvaka u Zaječaru i narodni poslanik. Kao imućan čovek, uz to obrazovan i poznavalac zapadnoevropskih privrednih dostignuća, kulture i jezika, uložio je osim kapitala i mnogo energije, ličnog i političkog ugleda oko podizanja električne centrale i elektrifikacije Zaječara i okolnih sela. Naime, elektrifikacija Srbije započela je podizanjem prve centrale u Beogradu 1893. godine i Zaječar je sledio nekolicinu gradova – Valjevo, Užice, Leskovac i Niš – koji su dobili struju početkom XX veka, pre mnogih evropskih prestonica. 

Miloševići su odlučili da sagrade dve hidrocentrale – u Gamzigradskoj banji, uzvodno od Zaječara, i kod svog mlina „Kostolac“ 3 km nizvodno od Zaječara. Istovremeno, izgradili su i fabriku zejtina zbog koje su i dobili koncesiju. Sve poslove projektovanja, izrade i montaže mašina i opreme poverili su firmi Ganc & Co. iz Budimpešte. Radovi su počeli 1. marta 1908. godine i završeni su u potpunosti 1. novembra 1909. godine kada su centrale i zvanično počele sa radom.

Hidrocentrala u Gamzigradu je podignuta na mestu zvanom Beljigovo, gde Crni Timok ima veliki pad, 10,5 km od Zaječara. Za njene potrebe iskopan je dovodni kanal i probijen tunel, dok je reka pregrađena branom od zidanog kamena. Po Gancovom projektu izgrađene su zgrade za centralu (276 m2) i stanovanje majstora (69 m2) koje i danas postoje. Ugrađena je jedna Fransisova vodna turbina od 130 kS, normalnog tipa sa horizontalnom osovinom i 300 obrtaja u minuti. Rad turbine regulisan je ručno pomoću Finkovih lopatica, što je izazivalo promene u električnoj mreži i uticalo na intenzitet osvetljenja. Dobijena struja visokog napona prenošena je vazdušnim vodom do Zaječara, gde je instalirano 7 transformatora koji su struju visokog napona prebacivali u struju niskog napona. Zanimljivo je da je između ove centrale i centrale kod mlina „Kostolac“ izgrađen dalekovod od bakarne žice dužine 15 km na drvenim banderama. 

Zaječarska opština zaključila je još 3. marta 1909. godine desetogodišnji ugovor kojim se firma „Uroš Milošević i sinovi“ obavezuje da dotadašnje petrolejsko javno osvetljenje zameni električnim i instalira 190 sijalica i 5 plamenih lampi. Firma se takođe obavezala da instalaciju uličnog osvetljenja izvrši iz sopstvenih resursa i tako su novembra meseca svečano zasijale prve sijalice i lampe na zaječarskoj pijaci. Zbog uvođenja električne pogonske snage u svojim mlinovima u Velikom Izvoru, Vražogrncu i Lubnici, Miloševići su 1911. godine izgradili dalekovode do ovih sela zajedno sa trafo-stanicama, i omogućili su svim domaćinstvima u ovim selima uvođenje električnog osvetljenja.

Zaječarci su od samog početka pokazali veliko interesovanje za uvođenje struje, tako da je firma donela „Pravilnik za upotrebu električne struje iz postrojenja Uroš Milošević i sinovi“ sa tačno određenim prioritetima i cenovnikom. Struju su najpre uveli vlasnici trgovačkih i zanatskih radnji u glavnim ulicama, kao i imućniji Zaječarci. Električna energija korišćena je u večernjim satima, dok je preko dana služila za potrebe fabrike zejtina i mlinova porodice Milošević.

Saradnju sa budimpeštanskom firmom Ganc & Co. Miloševići su prekinuli odmah nakon završetka centrale, a uspostavili su saradnju sa bečkom firmom „Simens Šukert“ (Siemens Schuckert) sa kojom su sarađivali i nakon Prvog svetskog rata. Uoči rata uspostavili su saradnju i sa „J. M. Voith St. Pölten N.Ö“ iz Beča, koja je izradila plan postrojenja za drugu turbinu, instaliranu tek nakon rata. Tokom Prvog svetskog rata centrala je radila sa malim prekidima i pretrpela je izvesna oštećenja. Centrala kod mlina „Kostolac“ porušena je i nikada nije obnovljena. 

Iznenadna smrt Tome Miloševića 1919. godine označila je početak kraja uspešnog poslovanja porodice koja je rukovodila hidrocentralama, mlinovima, fabrikom zejtina, kafanama i dućanima. Nasledio ga je najstariji sin Grgur, ali je i on ubrzo preminuo. Obojica Tomine braće, Mika i Stevan, težila su da preuzmu vodeću ulogu, što se negativno odrazilo na poslovanje firme. Sa druge strane, zaječarska opština sa Milanom Miljkovićem na čelu, početkom 1922. godine počinje pripreme za podizanje svoje električne centrale, čemu se Miloševići oštro protive i započinju spor koji je trajao 8 godina.

Opština je pustila u rad svoju centralu 11. septembra 1925. godine i do završetka spora, 1930. godine, Zaječar je imao dve paralelne i konkurentne niskonaponske mreže po gradskim ulicama, i po tome je verovatno jedinstveni slučaj u istoriji elektrifikacije Srbije: sa jedne strane ulice struju firme „Uroš Milošević i sinovi“, a sa druge opštinsku. Polovina građana bila je pretplaćena na opštinsku a druga na mrežu Miloševića, koji su u jednom trenutku davali pogodnost besplatnog priključka. Grad je 1927. godine imao 801 pretplatnika. 

Početkom februara 1929. godine Ministarstvo trgovine i industrije uputilo je komisiju da pregleda postrojenja hidrocentrale u Gamzigradu, pri čemu su otkriveni određeni propusti. Miloševićevi su se oglušili na naredbu da te nedostatke isprave, te im je krajem maja 1929. godine privremeno zabranjen rad. Finansijske i organizacione probleme pokušali su da reše preregistracijom firme u akcionarsko društvo „Elektro-mlinarsko preduzeće Uroš Milošević i sinovi A. D.“, no problemi su se samo gomilali.

Hidrocentrala je nastavila da radi, ali se broj pretplatnika smanjivao svake godine. Zbog nestabilnih hidroloških prilika bili su prinuđeni da instaliraju i dizel motor marke Gracer-Vagon-Mašinenfabrik iz Graca, no opština je 1930. godine uspela da istisne Miloševiće iz grada, te su se oni preorijentisali na snadbevanje industrije električnom energijom (brojni mlinovi, rudnici lignita, Fabrika drvenih potpetica i obućarskih kalupa, Fabrika crepa, ložionice i železničke stanice, itd.). 

Za vreme Drugog svetskog rata centrala je radila sa malim prekidima, nakon čega je pripojena „Elektrotimoku“, u čijem je sastavu i danas. Dizel agregat demontiran je 1951. godine, dok agregati montirani 1921. i 1924. godine rade i danas. Zahvaljujući razumevanju i zalaganju zaposlenih, centrala je nastavila kontinuirano da radi i danas proizvodi godišnje oko 1.200.000 kWh električne energije. 

Izvori:

S. Petrović, Hidrocentrala Gamzigrad, manuskript iz maja 1993. godine (iz arhive Nikole Diškovića)

Suzana Antić, Jelica Ilić, Nina Pogarčić: Zaječar čudesna priča – Iz života u Zaječaru 1466-2006. godine. Narodni muzej, Zaječar, 2013.