I BI KRALJ: BLATNIK O ZORANU RADMILOVIĆU

Zaječarac Aleksandar Blatnik (1944-2016), arhitekta, karikaturista, grafičar, dizajner i pisac, bio je i dugogodišnji prijatelj Zorana Radmilovića, kome je posvetio dve priče u knjizi „Kraljevica“ objavljenih u Nišu 2005. godine.  

RADOVAN

Ako se ne varam, na kraju Cvijićeve, kada se prođe podvožnjak bliže Vuku, Mika Šćekić je imao studentsku sobicu. Za razliku od mnogih studenata, nije oskudevao u nameštaju. Imao je sve, počev od električnog šporeta, frižidera, televizora, do ventilatora, radio-aparata i automatskog gramofona sa deset ploča. Problem je bio jedino u tome što svi ovi aparati nisu bili u radnom stanju. Ne, nisu bili u kvaru, nisu radili zbog toga što su imali samo jednu dimenziju. Naime, Mika ih je nacrtao po zidovima kako bi podigao svoj bedni studentski standard.

U toj sobi je konačio veliki broj Zaječaraca, počev od onih koji su bili u prolazu do onih čije je podstanarsko pitanje bilo u toku rešavanja. I Mika je ponekad bio tu, jednostavno nije stizao, preokupiran rešavanjem „državnih problema“ u kafani „Domovina“.

A sve je počinjalo na Terazijama, gde je bila locirana zaječarska ’ambasada’. Zavisno od prirode problema koji bi se nametnuo u datom trenutku, birala se i kafana gde bi isti bivao rešen i dobro zaliven. Ako je problem bio industrijski, odlazilo se kod „Kovača“, privredni problemi rešavani su kod „Orača“, lagane teme „Pod lipom“, a partizanski vezani za Junačkoga sina u „Šumatovcu“.

Mutno podne, namračilo se kao da će g.... da padaju, što bi rek’o gospodin Janković Lale. Mika i Zoran uhvatili maju od rane zore, što su obično činili kod „Zore“, pa da izvade stvar i razblaže veliku količinu alkohola, svratiše na čorbast pasulj kod „Šumatovca“. Terasa puna, ali se za takvu elitu, kao što su njih dvojica, mesto našlo iz momenta. I samo što su udrobili hleb u pasulj, pljusnu kiša na oblak, i to žestoko. Svi gosti se povukoše unutra, na terasi ostadoše samo Mika i Zoran. Očigledno da im je osim pasulja prijala i kiša. Kusali su po taktu jedan pa drugi. Uz povremeni zastoj da uzmu vazduh, nastavljali bi veslanje po tanjirima.

Mokar kao dodola, Zoran u jednom trenutku prekide kusanje, obraćajući se svom glumačkom mentoru: „Miko, neće menjamo kafanu, ovde bre daju toliko velike porcije da ne mogu da izedem“. Mika potvrdno klimnu glavom, slažući se sa njegovom konstatacijom, dok je kiša i dalje punila njihove tanjire.

I BI KRALJ 

„Ako budeš dobra može da ti se desi da te jednog dana odvedem u moj rodni Zaječar, samo nemoj da mi se tamo praviš važna i duhovita, tamo su svi duhovitiji od nas dvoje.“

To su reči koje je jednom prilikom uputio Zoran Radmilović svojoj velikoj prijateljici i saborcu sa dasaka koje život znače, Miri Banjac.

Zaječar, nekada slepo crevo istočne Srbije, grad koji je apsolutno zaslužio da se o njemu i njegovim žiteljima napravi film poput Felinijevog „Amarkorda“, jer – šta je značila Gradiska u odnosu na Radu Inženjerku, nediplomiranu učiteljicu ljubavnih veština, ili u odnosu na Dragicu Krivovirčanku, koju su pločnicima Zaječara pratili njeni ispisnici Tika Cajlez, Karbula Brus, Mile Ge, ili pak na Maru Popovu (putku gotovu), ženu sa najtvrđim sisama, s obzirom na to da su joj iste posle „uganuća“ stavljene u gips na inicijativu berberina Bore Šangira, vinovnika „uganuća“.

U takvoj sredini odrastao je Zoran Radmilović, a kasnije, kada se opredelio za taj čudesni daščani podijum koji život znači, igrajući Ibija i Radovana, u podsvesti nosio Boru Jareta – glumca, prvog čoveka-žabu na našim prostorima, dobošara i najavljivača cirkuskih tačaka, Laleta Jankovića Viteza koji je, po tvrdnjama Viba – inače zaječarskog zeta, a samim tim i Zaječarca – bio čovek koji je prvi doneo peglu na Balkan, a koji je na spisku mržnje Junačkoga sina bio na prvom mestu, Miodraga Petrovića Šandua, železničara, advokata, operskog pevača koji je komponovao pesme „Ke se pamti šeset i treta“, „Mavrovo“ i „Bitola moj roden kraj“, Žermana, Tiku Mandrdu, Stoleta Andrića Baroka, tvorca čuvene „Pogreših samo jedno“, i mnoge druge.

Ta i takva sredina iznedrila je jednu mlađu generaciju sličnih, na čelu sa Acom Kelerom, višim kulinarskim savetnikom, koji je morao na sud zbog toga što je zgazio babu peške, Branka Prčanka, prvoligaškog golmana, kasnije vozača tridesetpetotonaca na liniji London – Istanbul i izbacivača po londonskim barovima, Tuneta Badonju zvanog Insa, časovničara koji je satove prijatelja popravljao u roku od tri do dvanaest godina, i živuća Bišu Škembu, Nenada Ciganovića i Miku Šćekića, za koga se pouzdano zna da je Zoran Radmilović u njegovoj klasi završio pozorišnu akademiju i akademiju ivota po kafanskim učionicama. Jednom prilikom, na optužbu Mire Banjac da je sve te njegove štosove već čula od Mike Šćekića, Zoran joj je iz momenta zabranio da se druži sa njim.

Bio je kralj sa prestolom u Ateljeu 212, a često pričao o 019 sa izvesnom nostalgijom. Voleo je Zaječar, njegove ljude, i povremeno im se vraćao na kratko.

Jedan od tih povrataka obeležismo pod vrlo mokrim uslovima u kafani Kluba inženjera i tehničara. Dva spojena stola, u okruženju Branko Prčanko, Gojko Mustak, Biša Škemba, Iva Petrović Kembridž i pisac ovih redova. U čelo – zna se, Zoran i Mika Šćekić, jedan do drugog kao duhovni sijamski blizanci sa čašama „pod libelu“.

Bilo je žučno do trenutka kad u kafanu uđoše dva kabasta momka ogromnih šaka sa ispucalim prstima. Sedoše za sto vizavi uz brzu postavku dve litra belog dobro oznojenog vina i flaše sode porekla Cvetko Kiseli.

Hteli – ne hteli, morali smo da čujemo izvorne baritone dvojice grmalja – polagali traktorski ispit, pa čekaju glavnog da im potpiše zelene kartone ako su položili.

Čuvši njihov jad, Zoran skoči i u onom ibijevskom stilu „narode moj“ predstavi im se kao čovek koga oni čekaju, a zatim se okrenu prema Šćekiću, uz naredbenu molbu da iz kancelarije donese pečat i jastuče, kako bi im overio kartone, budući da njegov spisak kaže da su položili, a odmah ih je prepoznao jer su u vožnji svojim bravurama (sečenje krivine) odskakali od drugih kandidata.

Shvativši Zoranovu ujdurmu, Mika trčeći donese pečat Udruženja inženjera i tehničara, čiji je sekretar bio s obzirom na to da se profesionalno bavio boksom, i za tren oka njih dvojica obaviše ovu administrativnu ceremoniju za koju bi opštinskim službenicima trebalo više dana. Zoranov potpis bio je pompezan ibijevski-kraljevski, a udarac pečata kovački, buzanovski (Buzan, golman „Timoka“ je po profesiji kovač).

Usledilo je čestitanje – Zoran, Mika, pa svi ostali. U igru uđoše i kelneri i šef sale i ostali gosti.

Kabasti momci, srećni što imaju volan u rukama, krenuše sa revanšom, pljuštali su liternjaci, stizalo meze, roštilj u vatrogasnom stanju. Pilo se i jelo sve do Zoranove tihe naredbe Miki na uvo, a ovaj nama na principu gluvog telefona – „Vreme je da begamo dok nas ne provale, neprimetno na pišanje jedan po jedan.“

Veče nastavismo u istom sastavu u hotelu „Putnik“ koji nam je uvek bio poslednja stanica za čekanje jutra.