ZGRADA POZORIŠTA „ZORAN RADMILOVIĆ“ (1904)


ESNAFSKI DOM (1904–1947)

PRIVATNA ŽENSKA GIMNAZIJA (1906–1912)



Na ovom mestu je 1904. godine podignuta zgrada Doma trgovačkog esnafa, ili Esnafski dom. Esnafski dom bio je centar kulturnih zbivanja, u kojem su se održavale razne manifestacije, zabave, proslave i svečanosti sve do Drugog svetskog rata. Sala Esnafskog doma je u to vreme bila najveća u Moravskoj banovini.

U njoj je 1906. godine otpočela sa radom dvogodišnja privatna ženska gimnazija koja je 1908. prerasla u četvorogodišnju, a 1910. godine u šestorazrednu školu. Vodila se na ime Milutina Stanojevića i izdržavana je od priloga đačkih roditelja i školarine. Povremenu novčanu pomoć ukazivali su Ministarstvo prosvete i crkvenih poslova, Skupština timočkog okruga, Zaječarska pivara, i Opština grada. Ženska gimnazija posedovala je geografski i istorijski kabinet dobro snabdeven kartama, atlasima i slikama, dok su učila za druge predmete korišćena iz muške gimnazije. Nakon promena u Zakonu o srednjim školama 1912. godine ženska gimnazija prestala je sa radom i naredne godine njene učenice prešle su u zaječarski Državnu gimnaziju. Ova zgrada je u borbama za oslobođenje Zaječara 1944. godine bila znatno oštećena, pa je posle rata obnovljena i dograđena. Od 1947. godine u obnovljenu zgradu esnafskog doma useljeno je novoosnovano Okružno narodno pozorište i zgrada od tada nije menjala namenu.

Svečanost u Esnafskom domu početkom XX veka

NARODNO POZORIŠTE TIMOČKE KRAJINE – CENTAR ZA KULTURU „ZORAN RADMILOVIĆ“ ZAJEČAR (1947) 


Bogata pozorišna tradicija doprinela je da se nakon Drugog svetskog rata u Zaječaru pokrene inicijativa za formiranje stalnog narodnog pozorišta. Naime, zvanični podaci ukazuju da je još 1911. godine osnovano prvo profesionalno Timočko povlašćeno pozorište „Gundulić“ koje je predstave izvodilo u kafani „Takovo“. Rasformirano je 1912. kada su glumci mobilisani za Prvi balkanski rat. Ponovo je formirano 1925. pod imenom Povlašćeno oblasno pozorište Timočke krajine, koje od 1927-1929. godine nosi naziv Timočko-kosovsko pozorište. Za vreme okupacije, 1942. osnovano je Okružno pozorište „Srbija“ koje izvodi predstave uglavnom u hotelu „Zadruga“ i povremeno u Esnafskom domu, i koje je rasformirano nakon oslobođenja 1944. godine. Na sednici Okružnog narodnog odbora 1946. godine doneta je odluka o osnivanju Oblasnog narodnog pozorišta sa sedištem u Zaječaru, koje je zvanično i osnovano 1947. godine.

Zgrada Esnafskog doma nakon Drugog svetskog rata

PRVA REKONSTRUKCIJA (1947)

Nakon Drugog svetskog rata, Živko Gavrilović Džine (slikar iz Negotina i prvi scenograf pozorišta) započinje rekonstrukciju gotovo uništenog Esnafskog doma. Uz angažovanje vojnih zarobljenika i dobrovoljaca, posao je završen u rekordnom roku. Scena je zvanično otvorena 2. februara 1947. premijerom komada „Žita cvetaju“, Jurija Mokrova.



Trupa zaječarskog pozorišta 1947. godine

DRUGA REKONSTRUKCIJA (1951) 


Ubrzo je postalo jasno da sala Esnafskog doma ne zadovoljava osnovne kriterijume za izvođenje pozorišnih komada, a o uslovima svedoče reči nekadašnjeg upravnika, Milana Paunovića:  

„U pozorištu, kada sam ja došao u njega, nije bilo uopšte tehničko-scenskih uslova. To je bila sala Esnafskog doma, gde su održavane svetosavske priredbe i neke druge zanatske zabave. Jedan binski deo, da ga tako uslovno nazovem, koji je imao dva stuba na sredini i tu su bili muzika i tome slično. To nije uopšte bio scenski prostor. Igralo se u tim uslovima. Grejalo se sa furunama. Bile su u Sali tri furune i jedna na bini. Atmosferske prilike utiču na strujanje vazduha, pa se dešavalo da se u Sali ponekad zadimi do te mere, da se publika ne vidi. Igra se komedija, a ljudi plaču. Pošto su to bile predstave u činovima, između njih, dok se zameni dekor, otvarana su sva vrata da koliko toliko uđe vazduh, pa se predstava nastavljala.“

Usled nedostatka radne snage, glavni teret renoviranja podneli su članovi umetničkog i tehničkog kolektiva. Upotrebljeno je 40.000 kg kreča, 60.000 cigli, 10.000 komada crepa, 30 kubika kamena za temelj i 50 kubika razne građe. Rekonstruisana zgrada otvorena je 21. januara 1951. predstavom „Seoska učiteljica“ Petra S. Petrovića. Pozorište je od 1952-1954. radilo kao Narodno pozorište Zaječar-Bor.  

Godine 1954. pozorište je pogodila velika kriza, i to ne zbog lošeg poslovanja, već zbog nove državne politike prema pozorištima u unutrašnjosti. Doneta je odluka o njegovoj likvidaciji, nakon izvedenih 50 komada, 1000 predstava, preko 300.000 gledalaca u 40 mesta. Zahvaljujući hrabrosti i preduzimljivosti tadašnjeg upravnika Milana Paunovića, ali i intimnom neslaganju lokalnih vlasti sa državnom politikom u kulturi, direktiva da se pozorišta po Srbiji gase u Zaječaru nije poštovana. Rukovodeći ljudi u Zaječaru i Boru želeli su da pozorište opstane.  

Od 1959. godine pozorište nije više u nadležnosti sreza već opštine Zaječar. U kratkom roku, izraslo je u uglednu i dobro organizovanu kulturnu ustanovu, koja je svoju delatnost vršila na teritoriji cele Timočke krajine, i radilo je ono što nije nijedno drugo pozorište u Srbiji: svoju kulturnu misiju vršilo je tako što je išlo „na noge“ gledaocima. Predstave su igrane svuda gde su postojali makar minimalni scenski uslovi, čak iako je to značilo da su glumci na scenu ulazili – kroz prozor.

Veliki događaj zbio se 1960. godine kada je Savet za prosvetu i kulturu Narodne Republike Srbije pozorište nagradilo poklonom – novim autobusom. Takođe, uskoro je rešeno i stambeno pitanje svih članova ansambla, o čemu bivši upravnik Milan Paunović kaže: „To je bila bomba koja je odjeknula u celoj Jugoslaviji. Zvali su me iz drugih republika da pitaju da li je tačno da su glumci dobili stanove. Ja sam u tome bio samo inicijator i uporan čovek. Pozorište je svojim radom i ugledom to zaslužilo. Kada su glumci bili stambeno rešeni, kada su imali plate sigurne kao svi u Srbiji, u pozorištu više pijanih uopšte nije bilo. Nije bilo kocke. Sve je bilo kako treba.“

Od samog početka, iako ih je finansijska nesigurnost stalno pratila, svake godine je premijerno izvođeno od 8-12 novih predstava.

Uprava pozorišta ispred autobusa
Zaječarsko pozorište '70tih godina

TREĆA REKONSTRUKCIJA (1969)

Nakon 1964. godine, upravnik Milan Paunović sklopio je ugovor sa braćom Borom i Vojislavom Dimitrijevićem iz Podgorca, studentima Fakulteta primenjenih umetnosti, da urade diplomski rad na pozorištu; projekat za scensku tehniku uradio je Ljubomir Pavlović iz Beograda, a projekat parnog grejanja inž. Pera Boškov iz Zaječara. Upravnik Paunović uspeo je nakon par godina da obezbedi sredstva i, posle godinu dana rekonstrukcije kojom je rukovodio arhitekta Dušan Bešir, zgrada je predata na upotrebu 5. aprila 1969. godine. Izgradnjom nove bine stvoreni su uslovi za realizaciju i najkomplikovanijih predstava, za gostovanje naših najvećih pozorišta i za izvođenje operskih dela. Tokom rekonstrukcije, pozorište nije prestajalo sa radom i predstave su pripremane i izvođene u tadašnjem Domu JNA. 

Zanimljivo je da je u ovom periodu na plakatu za predstavu „Ko će da spase orača“, u ulozi Alberta Koba najavljen Zoran Radmilović, no on je nikada nije odigrao, kao ni u jednoj predstavi zaječarskog pozorišta. Pitanje zašto Zoran Radmilović, čije ime pozorište danas nosi, nikada nije u njemu igrao ostalo je otvoreno. Kako su neki zapisali, bila je to kuća puna „glumačkih hirova, lucidnih raspoloženja i čudnih stanja.“

Krajem 1970-ih pozorište je nažalost polako krenulo silaznom putanjom i borba za njegov opstanak odvija se sve do današnjih dana. Treba istaći da je i pored svega toga, od svojih početaka do sredine 2018. godine, izvelo 420 premijera.

Pozorište danas. Fotografija: Mikica MIH Andrejić

IZVORI: 

Suzana Antić, Jelica Ilić, Nina Pogarčić: Zaječar čudesna priča. Iz života u Zaječaru 1466-2006. godine. Narodni muzej Zaječar, Zaječar, 2006.

Gimnazija i stručne škole u Zaječaru 1836/37 – 1986/87. Zaječar, 1987.

Cerović, Vuksan: Pozorište uprkos svemu. Zaječar, Ruma 2008.

Janković, Zoran: “Razvoj trgovine, zanatstva i ugostiteljstva u Zaječaru (1833-1941)”. Arhivsko nasleđe br.4, Zaječar 2006, str.141-145.

Zvaničan sajt pozorišta: http://zoranradmilovic.rs/ 

ESNAFSKI DOM

Današnja zgrada pozorišta sagrađena je kao Esnafski dom 1904. godine i bila je jedna od najlepših i najimpresivnijih građevina u tadašnjoj Moravskoj banovini. U njoj su se redovno održavale sve najvažnije proslave, svetkovine i balovi. Bila je gotovo uništena tokom borbi za oslobođenje Zaječara na kraju Drugog svetskog rata.

1904

PRIVATNA ŽENSKA GIMNAZIJA

U zgradi Esnafskog doma je od 1906. do 1912. radila Privatna ženska gimnazija koju je osnovao Milutin Stanojević. Nakon promene zakona 1912. godine dozvoljeno je zajedničko školovanje dečaka i devojčica te potreba za posebnom gimnazijom više nije postojala.

1906

OSNOVANO PRVO PROFESIONALNO POZORIŠTE "GUNDULIĆ"

Prvo profesionalno Timočko povlašćeno pozorište „Gundulić“ svoje predstave izvodilo je u kafani „Takovo“. Rasformirano je 1912. kada su glumci mobilisani za Prvi balkanski rat. Ponovo je formirano 1925. pod imenom Povlašćeno oblasno pozorište Timočke krajine, koje od 1927-1929. godine nosi naziv Timočko-kosovsko pozorište. Za vreme okupacije, 1942. osnovano je Okružno pozorište „Srbija“ koje izvodi predstave uglavnom u hotelu „Zadruga“ i povremeno u Esnafskom domu, i koje je rasformirano nakon oslobođenja 1944. godine.

1911

PRVA REKONSTRUKCIJA

Živko Gavrilović Džine (slikar iz Negotina i prvi scenograf pozorišta) započinje rekonstrukciju gotovo uništenog Esnafskog doma. Uz angažovanje vojnih zarobljenika i dobrovoljaca, posao je završen u rekordnom roku. Scena je zvanično otvorena 2. februara premijerom komada „Žita cvetaju“, Jurija Mokrova.

1947

ZAJEČARSKO NARODNO POZORIŠTE

Nakon obnove, zgrada je 1947. godine postala dom zaječarskom Narodnom pozorištu koje danas nosi ime našeg proslavljenog glumca Zorana Radmilovića.

1947

DRUGA REKONSTRUKCIJA

Usled nedostatka radne snage, glavni teret renoviranja podneli su članovi umetničkog i tehničkog kolektiva. Upotrebljeno je 40.000 kg kreča, 60.000 cigli, 10.000 komada crepa, 30 kubika kamena za temelj i 50 kubika razne građe. Rekonstruisana zgrada otvorena je 21. januara predstavom „Seoska učiteljica“ Petra S. Petrovića. 

1951

POZORIŠTE POSTAJE ZAJEDNIČKO POZORIŠTE ZAJEČARA AND BORA

Pozorište je u periodu 1952-1954. radilo kao Narodno pozorište Zaječar-Bor.

1952

NAREDBA O ZATVARANJU POZORIŠTA

Pozorište je pogodila velika kriza nakon nove državne politike i odluke o likvidaciji pozorišta u unutrašnjosti. Zahvaljujući preduzimljivosti upravnika Milana Paunovića i intimnog neslaganja lokalnih vlasti sa državnom odlukom, direktiva o zatvaranju zaječarskog pozorišta nije ispoštovana. Pozorište je spašeno i nastavilo sa radom do današnjih dana.

1954

POZORIŠTE DOBIJA NOV AUTOBUS

Savet za prosvetu i kulturu Narodne Republike Srbije nagradilo je pozorište – novim autobusom. Takođe, uskoro je rešeno i stambeno pitanje svih članova ansambla, što je u tom trenutku bila potpuna novina i odjeknulo je kao vest u čitavoj Jugoslaviji.

1960

OSNOVANI SUSRETI PROFESIONALNIH POZORIŠTA SRBIJE „JOAKIM VUJIĆ“

Na inicijativu zaječarskog teatra osnovan je jedan od najznačajnijih pozorišnih festivala u Srbiji, Susreti profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“, kome je Zaječar bio domaćin šest puta. 

1965

TREĆA REKONSTRUKCIJA

Upravnik Milan Paunović je još 1964. sklopio ugovor sa braćom Borom i Vojislavom Dimitrijevićem, studentima Fakulteta primenjenih umetnosti, da urade diplomski rad na pozorištu; projekat za scensku tehniku uradio je Ljubomir Pavlović iz Beograda, a projekat parnog grejanja inž. Pera Boškov iz Zaječara. Nakon nekoliko godina, uspeo upravnik je uspeo da obezbedi sva neophodna sredstva i, posle godinu dana rekonstrukcije kojom je rukovodio arhitekta Dušan Bešir, zgrada je predata na upotrebu 5. aprila 1969. Izgradnjom nove bine stvoreni su uslovi za realizaciju i najkomplikovanijih predstava, kao i za gostovanje naših najvećih pozorišta.

1969

POZORIŠTE POSTAJE POZORIŠTE TIMOČKE KRAJINE

Pozorište postaje Pozorište Timočke Krajine, čime je učinjen definitivni korak ka formalnoj regionalizaciji.

1977

IZVEDENE SAMO TRI PREMIJERE

Usled finansijskih problema, u sezoni 1989/90. izvedene su samo tri premijere.

1989

POZORIŠTE POSTAJE POZORIŠTE „ZORAN RADMILOVIĆ" ZAJEČAR

Pozorište prestaje da bude regionalno pozorište, po modelu koji na kraju nije urodio plodom, i postaje Pozorište „Zoran Radmilović“ Zaječar.

1991

OSNOVAN ZajeČAR

Osnovan je „ZajeČAR“, Međunarodni pozorišni festival za decu.

2009

POZORIŠTE POSTAJE DEO NOVE USTANOVE

Pozorište postaje sastavni deo Ustanove Narodno pozorište Timočke krajine – Centar za kulturu „Zoran Radmilović“ koja organizuje tridesetak manifestacija u gradu i selima, i izdaje „Razvitak“, časopis za društvena pitanja, kulturu i umetnost.

 

2018
Podržite sređivanje i oživljavanje javnih prostora u Zaječaru! Donirajte sredstva u Fond "Obnova"

DONIRAJ
Podelite:

Još zanimljivih lokacija


MUŠKA OSNOVNA ŠKOLA

ZGRADA OŠ „DESANKA MAKSIMOVIĆ“ (1904)

Jedna od najimpresivnijih školskih građevina sa početka XX veka, u njoj su se ovim redosledom nalazi...

Ekonomska škola

ZGRADA EKONOMSKO-TRGOVINSKE ŠKOLE (1959)

Ekonomsko-trgovinska škola je nastala 1946. godine na osnovama zaječarske Trgovinske akademije. Njen...

Milanče Lalović, Gimnazija

ZGRADA OŠ „LJUBA NEŠIĆ“ (1892)

Tokom svoje istorije, bila je dom zaječarskoj Gimnaziji (1893-1959), Srednjoj ekonomskoj školi (1946...

RADUL-BEGOV KONAK (18.VEK)

RADUL-BEGOV KONAK (1975)

Jedan od retko sačuvanih spomenika orijentalnog građevinarstva u Timočkoj Krajini i, sa „Turskom vod...