ZGRADA POŠTE (1972)

Na mestu sadašnje zgrade Pošte, svečano puštene u rad januara 1972. godine, nalazila se prehodna zgrada Pošte i telegrafa, podignuta 1912. godine u secesionističkom stilu, a koju su mnogi smatrali jednom od najlepših građevina u Zaječaru.

Istorijat poštanskog saobraćaja u Srbiji vezan je za oslobađanje od otomanske vlasti, te je Zaječar, usled strateškog položaja, nakon 1833. godine dobio menzulanu – postaju za zamenu konja i odmor nosilaca poruka, tatara, tj. tadašnjih poštara. Ona se nalazila između stare zgrade Okružnog suda i turske vodenice, i imala je štalu, kućicu za surudžije (kočijaše) i ambar za stočnu hranu. Glavna veza Zaječara išla je preko menzulane u Krivom Viru i u Jagodini se spajala sa glavnom menzulanskom linijom Beograd – Aleksinac. Zaječar je imao dobre veze i sa Negotinom (povezanim sa Požarevcem preko Milanovca) i sa Kladovom, kao i sa Gurgusovcem (današnjim Knjaževcem) i Aleksincem preko Sokobanje.

U početku su menzulane funkcionisale u sastavu vojske, no već se od 1835. godine izdaju pod zakup građanima, te tada zaječarsku preuzima znameniti Cola Nikolić. U to vreme, ovu službu koristile su skoro isključivo vojne i upravne vlasti, a tek kasnije i ostali građani.

Uredbom od 15. oktobra 1843. godine Zaječar dobija poštu i poštansku ekspedituru, no postoje indicije da je ona bila otvorena i pre zvanične uredbe, još 1841. godine. Nakon 1860. godine, pošte su uvele prevoz pošiljki i putnika dvokolicama, a kasnije i kolima na četiri točka („deližancama“), nakon čega su ukinute menzulane i pošte su preuzele u potpunosti prevoz pošte i putnika. Njih je uvek pratilo naoružano obezbeđenje, usled stalne opasnosti od odmetnika i hajduka.

Prve telegrafske veze u Srbiji realizovane su 1855. godine između Beograda i Aleksinca, i Beograda i Kragujevca, dok se tek 1858. godine krenulo sa postavljanjem drugih linija i to preko Timočke krajine. Glavni razlog bio je uspostavljanje veze sa Turskom preko Vidina, pre nego što to učini Austrougarska preko Rumunije, kako bi izbegla tranzit preko Srbije. Privremena telegrafska stanica u Zaječaru otvorena je tek 1860. godine, pretpostavlja se zbog veze sa stanicom u Brestovačkoj banji, gde je Knez Miloš često boravio.

Telefon je u Srbiju stigao tek 1898. godine, te je Zaječar dobio svoju liniju 1902. godine, dok je zvanična telefonska stanica otvorena 22. januara 1903. godine. Međutim, istorijski izvori ukazuju na to da je prva međugradska telefonska linija u Srbiji postojala upravo u ovom kraju, za potrebe belgijske industrijske železnice od Vrške čuke do Radujevca na Dunavu sagrađene 1888/89. godine.

Zaječarska pošta decenijama nije imala svoju zgradu i, nakon izgradnje zgrade Okružnog načelstva, delila je kancelariju sa opštom službom ove ustanove. Često je premeštana, neretko i u privatne kuće građana. Svoju zgradu dobila je tek pred početak Prvog balkanskog rata, 1912. godine. 

IZVORI:

Stevan Veljković, „Saobraćaj“. Zaječar i okolina. Zaječar, 1974, str.292-295.

Suzana Antić, Jelica Ilić, Nina Pogarčić, Zaječar čudesna priča. Iz života u Zaječaru 1466-2006. godine. Narodni muzej "Zaječar", Zaječar, 2013.